http://astro-wixi.mywebcommunity.org
Šta je EQ?
Prvu definiciju EQ dali su Peter Salovej i Džon Maje, dvojica psihologa s univerziteta „Jejl”, 1990 godine. Kao što vidite, koncept o kojem govorimo relativno je noviji, mada se njegovi začeci mogu pronaći u svim teorijama koje govore o postojanju više vrsta inteligencije - intrapersonalna i interpersonalna inteligencija. Postoji pet osnovnih područja na koja se odnosi emocionalna inteligencija:
1. samosvesnost emocija - prepoznavanje, imenovanje i razumevanje uzroka vlastitih emocija. Npr. dete koje je svesno svojih emocija neće samo reći «osećam se loše» već će moći da navede da li se oseća ljuto, povređeno, ljubomorno, uzbuđeno, tužno ili uplašeno…
2. pravilno nošenje s emocijama - razvoj samokontrole u raznim situacijama, povećanje broja odgovora na emocionalno nabijene situacije. Npr. umesto da reagujemo šakom koristimo reči
3. samomotivacija - razmišljanje, planiranje i rešavanje problema uz korišćenje kontrole impulsa, pojačanje tolerancije na frustraciju i razvoj odložene nagrade dok se ne dostigne zadati cilj, s druge strane razvoj nade i optimizma, odnosno pojačane motivacije kod deteta (samomotivacije)
4. empatija - prepoznavanje i razumevanje emocija drugih ljudi. Ako je dete u stanju da prepozna kako se drugi osećaju, automatski dolazi do smanjenja zadirkivanja, fizičkih obračuna…
5. socijalne veštine - nošenje s emocijama u društvenim situacijama, razvoj harmoničnih odnosa sa drugima, razvoj senzibiliteta za tuđe potrebe i želje, razvoj aktivnog slušanja i razvoj onih osobina koje volimo da pripišemo "dobrom" čoveku.
Tako sastavljen koncept je oduševljeno prihvaćen jer je omogućio da se jednostavno nazovu sve one veštine koje bi dete trebalo da usvoji kako bi izraslo u produktivnu i srećnu osobu.
Većinu tih emocionalnih veština u svakodnevnom životu uzimamo kao nešto što se podrazumeva i čime ne moramo da se bavimo.
Međutim, da li je to baš tako?
Očigledno je da nam situacija u kojoj se danas nalazimo ukazuje da to ipak nije tako i da bi emocionalne veštine trebalo da postanu sastavni deo bavljenja detetom. Posebno zbog toga što se sve te veštine mogu naučiti. Naime, za razliku od klasično shvaćene inteligencije (sposobnost snalaženja u novim situacijama), za koju znamo da je većim delom genetski uslovljena, kod emocionalne inteligencije ta genetska uslovljenost nije utvrđena u većoj meri, ali je za nju značajno da se ona može graditi - učiti tokom ćitavog život.
A da je izuzetno važno naučiti je u ranim godinama deteta ukazuje niz istraživanja koja naglašavaju da deca s visokom EQ postižu bolji uspjeh u školi, da lakše pronalaze posao, zadržavaju ga i postižu bolje uspehe u njemu, odnosno osobe s visokom EQ bolje uspevaju u različitim područjima svog života - zadovoljniji su i uspešniji.
Ko bi trebalo decu da nauči emocionalnim veštinama?
Vaspitači i učitelji mogu da kažu da je to prvenstveno zadatak roditelja, a s druge strane roditelji bi mogli da navedu da je vrtić/škola najbolji poligon za učenje socijalnih veština.
Sigurno su u pravu oni koji tvrde da se time ne bave, barem ne dovoljno, u vrtiću i školi. Većinu tih veština, kod one dece koja su visoko emocionalno inteligentna, razvijala je porodica. Međutim, danas je porodica postala mala zajednica sa maksimalno 4-5 članova koji se vide u manjem delu dana a i tako okrnjena sve manje se bavi razvojem svih društvenih veština. Znači da se krug zatvara i ponovno vraća, i upućuje na sve koji su u direktnom kontaktu s detetom – vaspitače i učitelje, ali prvenstveno roditelje.
Kada bi trebalo krenuti s razvojem emocionalnih veština?
U odgovoru na to pitanje neka nas vodi činjenica, koju su potvrdila istraživanja, da deca koja su pokazivala pojačanu agresiju u vrtićkom uzrastu, kao tinejdžeri su skloniji delikventnom ponašanju, uzimanju droga i sl.
Kako pomoći djeci da odrastu u emocionalno zdrave osobe?
Dobra vest je da stvarno možemo nešto da učinimo i imamo tu moć da izvršimo promenu i pomognemo našoj deci da izrastu u emocionalno zdrave osobe. Naizgled, najlakši način je da postanemo osobe kakve bi hteli da sutra budu naša deca. Svi smo modeli svojoj deci, svaki put kada smo u interakciji s detetom imamo mogućnost da ga naučimo, da mu pokažemo emocionalne veštine. Zapamtimo da deca uče gledajući nas šta radimo a ne ono što im pričamo. Ne bi trebalo da se plašimo naših grešaka ako iz njih znamo i da naučimo - time imamo mogućnost da pokažemo deci da niko nije imun na neuspeh, ali da imamo snage za novi početak.
(Izvor: www.roda.hr)
Prvu definiciju EQ dali su Peter Salovej i Džon Maje, dvojica psihologa s univerziteta „Jejl”, 1990 godine. Kao što vidite, koncept o kojem govorimo relativno je noviji, mada se njegovi začeci mogu pronaći u svim teorijama koje govore o postojanju više vrsta inteligencije - intrapersonalna i interpersonalna inteligencija. Postoji pet osnovnih područja na koja se odnosi emocionalna inteligencija:
1. samosvesnost emocija - prepoznavanje, imenovanje i razumevanje uzroka vlastitih emocija. Npr. dete koje je svesno svojih emocija neće samo reći «osećam se loše» već će moći da navede da li se oseća ljuto, povređeno, ljubomorno, uzbuđeno, tužno ili uplašeno…
2. pravilno nošenje s emocijama - razvoj samokontrole u raznim situacijama, povećanje broja odgovora na emocionalno nabijene situacije. Npr. umesto da reagujemo šakom koristimo reči
3. samomotivacija - razmišljanje, planiranje i rešavanje problema uz korišćenje kontrole impulsa, pojačanje tolerancije na frustraciju i razvoj odložene nagrade dok se ne dostigne zadati cilj, s druge strane razvoj nade i optimizma, odnosno pojačane motivacije kod deteta (samomotivacije)
4. empatija - prepoznavanje i razumevanje emocija drugih ljudi. Ako je dete u stanju da prepozna kako se drugi osećaju, automatski dolazi do smanjenja zadirkivanja, fizičkih obračuna…
5. socijalne veštine - nošenje s emocijama u društvenim situacijama, razvoj harmoničnih odnosa sa drugima, razvoj senzibiliteta za tuđe potrebe i želje, razvoj aktivnog slušanja i razvoj onih osobina koje volimo da pripišemo "dobrom" čoveku.
Tako sastavljen koncept je oduševljeno prihvaćen jer je omogućio da se jednostavno nazovu sve one veštine koje bi dete trebalo da usvoji kako bi izraslo u produktivnu i srećnu osobu.
Većinu tih emocionalnih veština u svakodnevnom životu uzimamo kao nešto što se podrazumeva i čime ne moramo da se bavimo.
Međutim, da li je to baš tako?
Očigledno je da nam situacija u kojoj se danas nalazimo ukazuje da to ipak nije tako i da bi emocionalne veštine trebalo da postanu sastavni deo bavljenja detetom. Posebno zbog toga što se sve te veštine mogu naučiti. Naime, za razliku od klasično shvaćene inteligencije (sposobnost snalaženja u novim situacijama), za koju znamo da je većim delom genetski uslovljena, kod emocionalne inteligencije ta genetska uslovljenost nije utvrđena u većoj meri, ali je za nju značajno da se ona može graditi - učiti tokom ćitavog život.
A da je izuzetno važno naučiti je u ranim godinama deteta ukazuje niz istraživanja koja naglašavaju da deca s visokom EQ postižu bolji uspjeh u školi, da lakše pronalaze posao, zadržavaju ga i postižu bolje uspehe u njemu, odnosno osobe s visokom EQ bolje uspevaju u različitim područjima svog života - zadovoljniji su i uspešniji.
Ko bi trebalo decu da nauči emocionalnim veštinama?
Vaspitači i učitelji mogu da kažu da je to prvenstveno zadatak roditelja, a s druge strane roditelji bi mogli da navedu da je vrtić/škola najbolji poligon za učenje socijalnih veština.
Sigurno su u pravu oni koji tvrde da se time ne bave, barem ne dovoljno, u vrtiću i školi. Većinu tih veština, kod one dece koja su visoko emocionalno inteligentna, razvijala je porodica. Međutim, danas je porodica postala mala zajednica sa maksimalno 4-5 članova koji se vide u manjem delu dana a i tako okrnjena sve manje se bavi razvojem svih društvenih veština. Znači da se krug zatvara i ponovno vraća, i upućuje na sve koji su u direktnom kontaktu s detetom – vaspitače i učitelje, ali prvenstveno roditelje.
Kada bi trebalo krenuti s razvojem emocionalnih veština?
U odgovoru na to pitanje neka nas vodi činjenica, koju su potvrdila istraživanja, da deca koja su pokazivala pojačanu agresiju u vrtićkom uzrastu, kao tinejdžeri su skloniji delikventnom ponašanju, uzimanju droga i sl.
Kako pomoći djeci da odrastu u emocionalno zdrave osobe?
Dobra vest je da stvarno možemo nešto da učinimo i imamo tu moć da izvršimo promenu i pomognemo našoj deci da izrastu u emocionalno zdrave osobe. Naizgled, najlakši način je da postanemo osobe kakve bi hteli da sutra budu naša deca. Svi smo modeli svojoj deci, svaki put kada smo u interakciji s detetom imamo mogućnost da ga naučimo, da mu pokažemo emocionalne veštine. Zapamtimo da deca uče gledajući nas šta radimo a ne ono što im pričamo. Ne bi trebalo da se plašimo naših grešaka ako iz njih znamo i da naučimo - time imamo mogućnost da pokažemo deci da niko nije imun na neuspeh, ali da imamo snage za novi početak.
(Izvor: www.roda.hr)
Нема коментара:
Постави коментар